Forma ugovora – da li usmeni ugovor važi i kako se dokazuje?

U praksi se veoma često javlja dilema da li ugovor mora biti u pisanoj formi da bi bio pravno važeći?

Situacije poput pozajmice novca bez priznanice, dogovora o uslugama „na reč“ ili usmenog zakupa nisu retkost. Upravo zato je važno razumeti kako pravo posmatra usmene ugovore i koje su njihove pravne posledice.

Opšte pravilo: ugovori su neformalni

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ugovori ne podležu nikakvoj posebnoj formi, osim ako zakon izričito ne propisuje drugačije.

Drugim rečima, usmeni ugovor je, po pravilu, punovažan.

To znači da je za nastanak ugovora dovoljno da postoji saglasnost volja ugovornih strana o bitnim elementima ugovora.

Kada je forma obavezna?

Izuzetak postoji u situacijama kada zakon propisuje određenu formu kao uslov punovažnosti.

Najčešći primeri u praksi su:

• ugovor o prometu nepokretnosti (pisana forma + overa)
• pojedini ugovori u oblasti porodičnog ili naslednog prava

U tim slučajevima ako forma nije ispoštovana, ugovor nije punovažan.

Ugovorena forma – šta ako se stranke same dogovore?

Zakon propisuje i mogućnost da se ugovarači sami dogovore da njihov ugovor mora biti u određenoj formi.

Međutim, zakon pravi važnu razliku:

• ako je forma dogovorena kao uslov punovažnosti → bez nje nema ugovora
• ako je forma dogovorena samo radi dokazivanja → ugovor je zaključen kad je postignuta saglasnost o njegovoj sadržini, a za ugovarače je u isto vreme nastala obaveza da ugovoru daju predviđenu formu.

Izmene i raskid ugovora

Zakon predviđa i fleksibilnost u pogledu naknadnih dogovora:

• zahtev zakona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora ali formalni ugovor može biti izmenjen ili dopunjen i usmeno u pogledu sporednih tačaka o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno,
• moguće su i usmene izmene kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze ugovornim stranama, ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana
• čak se i formalni ugovori mogu raskinuti neformalno, osim ako cilj forme zahteva suprotno

Ove odredbe imaju veliki praktični značaj, jer pokazuju da pravo ne insistira rigidno na formi kada za tim nema potrebe.

Kako se dokazuje usmeni ugovor?

Iako je usmeni ugovor punovažan, u praksi se javlja najveći problem dokazivanja njegovog postojanja i sadržine

U sudskom postupku, to se najčešće dokazuje putem:

• svedoka
• prepiske (poruke, e-mail)
• uplata i bankarskih tragova
• drugih posrednih dokaza

Problem dokazivanja je i razlog zbog kojeg kod usmenih ugovora dolazi do čestih sporova – ne zato što ugovor ne postoji, već zato što se ne može dokazati

Zaključak

Usmeni ugovor je, po pravilu, pravno važeći.

Međutim, njegova najveća slabost nije u njegovoj pravnoj snazi, već u mogućnosti da se dokaže.

Zato, iako pravo priznaje neformalnost ugovora, u praksi je preporučljivo da se svaki dogovor dokumentuje, kako bi se izbegli problemi u slučaju spora.

* * *

Oblast prava o kojoj sam pisao u ovom tekstu je regulisana odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Ovaj zakon se u celosti može pročitati na sledećem linku: https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/slsfrj/skupstina/zakon/1978/29/1/reg

Photo by Vitaly Gariev on Unsplash