Raskid ugovora prema Zakonu o obligacionim odnosima – kada je moguć i koje su njegove posledice?

Uvod

Ugovor se zaključuje sa ciljem da bude izvršen. Međutim, u praksi nije retkost da jedna ugovorna strana ne ispuni preuzete obaveze ili da nakon zaključenja ugovora nastupe okolnosti zbog kojih njegovo izvršenje postane izuzetno otežano ili izgubi smisao.

Da li druga ugovorna strana u takvoj situaciji može jednostavno da izjavi da raskida ugovor?

Odgovor zavisi od razloga zbog kojih se ugovor raskida i od uslova koje propisuje Zakon o obligacionim odnosima.

U ovom tekstu biće objašnjeno:

kada je moguć raskid ugovora zbog neispunjenja,
kada se ugovor može raskinuti zbog promenjenih okolnosti,
kakve su pravne posledice raskida.

Raskid ugovora zbog neispunjenja obaveze

Osnovno pravilo propisano članom 124. Zakona o obligacionim odnosima jeste da kod dvostranih ugovora strana koja uredno ispunjava svoje obaveze ima pravo da:

zahteva ispunjenje ugovora,
raskine ugovor pod zakonom propisanim uslovima,
zahteva naknadu štete.

Drugim rečima, samo zato što druga strana nije izvršila svoju obavezu ne znači da ugovor automatski prestaje da važi. Potrebno je utvrditi da li su ispunjeni zakonski uslovi za raskid.

Da li je rok za ispunjenje bio bitan?

Ovo je jedno od najvažnijih pitanja.

Kada je rok bitan sastojak ugovora

Ako su ugovorne strane ugovorile da se obaveza mora izvršiti tačno u određenom roku ili to proizlazi iz prirode samog posla, istekom tog roka ugovor se, po pravilu, raskida po samom zakonu.

U takvim situacijama naknadno ispunjenje više nema ekonomsku svrhu.

Međutim, poverilac može odlučiti da i posle isteka roka želi izvršenje ugovora. U tom slučaju dužan je da o tome bez odlaganja obavesti drugu stranu.

Kada rok nije bitan sastojak ugovora

Mnogo češće u praksi rok nije odlučujući.

Tada poverilac ne može odmah raskinuti ugovor.

Pre nego što izjavi raskid, dužan je da drugoj strani ostavi primeren naknadni rok za izvršenje obaveze.

Tek ukoliko ni tada ne dođe do ispunjenja, nastupaju uslovi za raskid ugovora.

Kada nije potrebno ostaviti naknadni rok?

Zakon predviđa i izuzetak.

Ako iz ponašanja dužnika jasno proizlazi da svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku, poverilac može odmah raskinuti ugovor.

Na primer, ukoliko druga strana izričito saopšti da neće izvršiti ugovor ili svojim postupcima jasno pokaže da od izvršenja odustaje, ostavljanje dodatnog roka nema svrhu.

Da li se ugovor može raskinuti i pre isteka roka?

Da.

Ako je još pre dospelosti obaveze očigledno da druga strana neće izvršiti ugovor, zakon dozvoljava raskid i pre isteka ugovorenog roka.

Na taj način se sprečava da druga strana bude prinuđena da čeka istek roka kada je već izvesno da do izvršenja neće doći.

Kada raskid nije dozvoljen?

Ne svako neispunjenje daje pravo na raskid.

Ako se radi o neznatnom delu obaveze, ugovor se ne može raskinuti samo zbog tog razloga.

U takvim situacijama na raspolaganju mogu biti druga pravna sredstva, poput zahteva za ispunjenje ili naknade štete.

Kakve su posledice raskida ugovora?

Raskidom ugovora prestaju obaveze obe ugovorne strane za ubuduće.

Međutim, time ne prestaju sva njihova međusobna prava i obaveze.

Ako je jedna ili obe strane već nešto ispunile, svaka ima pravo da zahteva vraćanje onoga što je dala.

Pored toga:

mogu postojati zahtevi za naknadu štete,
vraća se ono što je primljeno po osnovu ugovora,
kod vraćanja novca postoji obaveza plaćanja zatezne kamate od dana prijema novca.

Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti

Pored neispunjenja ugovora, zakon poznaje još jedan važan institut – raskid zbog promenjenih okolnosti (clausula rebus sic stantibus).

Ovaj institut dolazi u obzir kada nakon zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje:

znatno otežavaju izvršenje ugovora ili
onemogućavaju ostvarenje njegove svrhe,

i to u meri da bi bilo očigledno nepravično održati ugovor na snazi u prvobitnom obliku.

Važno je naglasiti da svaka promena okolnosti nije dovoljan razlog za raskid. Sud će posebno ceniti da li su takve okolnosti bile nepredvidive, da li ih je strana mogla izbeći ili savladati, kao i da li druga ugovorna strana prihvata pravičnu izmenu ugovora umesto njegovog raskida.

Šta kaže sudska praksa?

Iz ugla sudske prakse može se izdvojiti nekoliko važnih pravila:

raskid ugovora predstavlja izuzetak, a ne pravilo;
nije svako kašnjenje dovoljno za raskid ugovora;
kada rok nije bitan sastojak ugovora, ostavljanje primerenog naknadnog roka predstavlja važnu procesnu pretpostavku za zakonit raskid;
sud će kod promenjenih okolnosti uvek nastojati da očuva ugovor kada je moguće postići pravičnu ravnotežu između ugovornih strana.

Zaključak

Raskid ugovora nije pravna mogućnost koja postoji u svakoj situaciji kada druga strana ne ispuni svoju obavezu. Zakon o obligacionim odnosima jasno propisuje kada je raskid dozvoljen, kada je potrebno ostaviti naknadni rok za izvršenje, kao i kakve posledice proizvodi raskid ugovora.

U praksi se najveći broj sporova javlja upravo zato što ugovorne strane smatraju da mogu jednostrano raskinuti ugovor čim druga strana zakasni sa ispunjenjem. Međutim, zakon razlikuje situacije u kojima rok predstavlja bitan sastojak ugovora od onih u kojima je potrebno pružiti dodatnu mogućnost za izvršenje obaveze.

Zbog toga je, pre donošenja odluke o raskidu ugovora, važno utvrditi da li su ispunjeni zakonski uslovi, jer od toga može zavisiti i pravo na naknadu štete, vraćanje onoga što je dato po ugovoru i druga prava ugovornih strana.

Oblast prava o kojoj je bilo reči u ovom tekstu regulisana je odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Ovaj zakon se u celosti može pročitati na sledećem linku:
https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/slsfrj/skupstina/zakon/1978/29/1/reg