Pon - Pet, 08:00 - 16:00 | kancelarija@advokatcirjakovic.rs | +381-60-193-0015
Ko je autor računarskog programa? Autorska prava na softver prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima
Računarski programi su danas sastavni deo gotovo svakog poslovanja.
Kompanije razvijaju sopstvene aplikacije, naručuju izradu softvera od programera ili softverskih kompanija, kupuju gotova programska rešenja ili koriste programe na osnovu licenci.
Međutim, iza pitanja ko je „vlasnik“ softvera često se krije jedno drugo, pravno važnije pitanje:
Ko je autor računarskog programa i ko ima pravo da ga koristi, menja, umnožava ili ustupa drugima?
Odgovor nije uvek jednostavan. Posebno je važno razlikovati autora računarskog programa od nosioca imovinskih autorskih prava, kao i utvrditi šta je ugovoreno između programera, naručioca i korisnika softvera.
Da li je računarski program autorsko delo?
Prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima, računarski program je autorsko delo.
Zakon računarske programe navodi među pisanim autorskim delima i zaštitu vezuje za računarski program u bilo kojem obliku njegovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njegovu izradu. U zakonski pojam računarskog programa uključena je i prateća tehnička i korisnička dokumentacija.
Autorskopravna zaštita, međutim, ne znači da je zaštićena svaka ideja na kojoj je softver zasnovan.
Autorskim pravom nisu obuhvaćene, između ostalog, opšte ideje, postupci, metode rada, matematički koncepti, načela, principi i uputstva sadržani u autorskom delu.
Zato je kod eventualnog spora važno razlikovati samu ideju ili funkcionalnost koju program omogućava od konkretnog načina na koji je ta ideja izražena u računarskom programu.
Ko se smatra autorom računarskog programa?
Prema Zakonu, autor je fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo.
To znači da sama činjenica da je određena kompanija naručila izradu softvera, platila njegovu izradu ili ga koristi u svom poslovanju ne znači da je kompanija autor programa.
Autor je lice koje je svojim stvaralačkim radom napravilo računarski program.
To, međutim, ne znači da će autor nužno biti i lice koje ima sva imovinska prava na iskorišćavanje programa.
Upravo je razlikovanje ova dva pojma od posebnog značaja kod softvera.
Autor i nosilac imovinskih autorskih prava nisu uvek isto lice
Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo, ali nosilac imovinskih prava može biti i drugo lice koje je, u skladu sa zakonom, autorsko pravo steklo.
Zato u praksi može postojati situacija u kojoj je programer autor računarskog programa, dok druga osoba ili kompanija ima određena ili sva imovinska prava iskorišćavanja tog programa.
Ko će imati koja prava zavisi, između ostalog, od ugovora na osnovu kojeg je softver izrađen i okolnosti pod kojima je nastao.
Ovo je naročito važno kada kompanija angažuje programera da za nju razvije određenu aplikaciju.
Šta ako je softver izrađen po narudžbini?
Zakon posebno uređuje ugovor o narudžbini autorskog dela.
Kod takvog ugovora autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo i preda mu primerak dela.
Za računarski program postoji posebno pravilo: ako je na osnovu ugovora o narudžbini izrađen računarski program, naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drugačije određeno.
Ovo pravilo ima veliki praktični značaj.
Naručilac, dakle, ne mora biti autor programa da bi stekao veoma široka imovinska prava na njegovo iskorišćavanje.
Zbog toga je kod razvoja softvera izuzetno važno precizno ugovoriti ko stiče koja prava, u kom obimu i za koje načine korišćenja.
Da li su izvorni i objektni kod zaštićeni autorskim pravom?
Autorskopravna zaštita obuhvata računarski program u različitim oblicima njegovog izražavanja.
To obuhvata i izvorni i objektni kod.
Pri tome, nije reč o dva odvojena autorska prava, već o različitim oblicima izražavanja istog računarskog programa.
Zakon posebno uređuje i umnožavanje računarskog programa. Kod računarskog programa umnožavanjem se smatra i puštanje programa u rad na računaru.
To je jedna od specifičnosti autorskopravne zaštite softvera.
Šta je sa tehničkom i korisničkom dokumentacijom?
Zakon izričito obuhvata računarski program sa pratećom tehničkom i korisničkom dokumentacijom.
Zbog toga dokumentaciju ne treba posmatrati kao nešto potpuno odvojeno od autorskopravne zaštite računarskog programa.
U praksi je zato važno urediti i pitanje dokumentacije koja prati softver, naročito kada se radi o poslovnim aplikacijama razvijenim po narudžbini.
Može li više osoba biti autor računarskog programa?
Može.
Zakon poznaje institut koautorstva.
Koautor je fizičko lice koje je zajedničkim stvaralačkim radom sa drugim licem stvorilo delo. Ako je koautorsko delo računarski program, autorsko pravo pripada svim koautorima, u skladu sa zakonom i njihovim međusobnim odnosima.
Međutim, sama činjenica da je više ljudi učestvovalo u razvoju softvera ne znači automatski da su svi koautori.
Potrebno je utvrditi da li je njihov doprinos imao karakter zajedničkog stvaralačkog rada.
Upravo tu se mogu pojaviti veoma složena pitanja u situacijama kada jedna osoba programira, druga daje tehničke zahteve, treća testira program, a četvrta daje predloge za njegove izmene.
Da li korisnik koji daje sugestije postaje koautor?
Ne nužno.
Samo davanje ideja, zahteva, sugestija ili povratnih informacija o radu programa ne znači automatski da je lice koje ih daje postalo koautor.
Za koautorstvo je potreban stvaralački doprinos delu.
Ovo pitanje dobija poseban značaj kada naručilac tokom razvoja softvera učestvuje u njegovom testiranju, ukazuje na nedostatke ili predlaže određena poboljšanja.
Upravo je zato u svakom konkretnom slučaju potrebno utvrditi kakav je bio stvarni doprinos svakog učesnika u stvaranju programa.
Šta korisnik softvera sme da radi sa programom?
Činjenica da je neko zakonito pribavio softver ne znači da je dobio neograničeno pravo da sa njim radi šta želi.
Obim prava korisnika često je određen licencom.
Licencom se mogu urediti, između ostalog, broj korisnika ili računara na kojima se program koristi, način korišćenja programa, mogućnost umnožavanja, korišćenja u računarskoj mreži i druga pitanja.
Zbog toga je kod softvera veoma važno razlikovati sticanje primerka programa od sticanja prava iskorišćavanja programa.
Šta ako se softver koristi izvan obima licence?
Ovo pitanje je već dobilo odgovor i u sudskoj praksi.
Vrhovni kasacioni sud je u predmetu koji se odnosio na korišćenje softvera putem udaljenog pristupa razmatrao situaciju u kojoj je jedan primerak programa, zaštićen jednokorisničkom hardverskom zaštitom, bio korišćen putem serverskog pristupa na velikom broju drugih računara.
Sud je zaključio da je takvim korišćenjem softver neovlašćeno umnožen, jer je način njegovog korišćenja prevazilazio obim prava koji je korisniku bio ustupljen licencom.
Ova odluka pokazuje koliko je kod softvera značajno pitanje obima licence.
Nije dovoljno utvrditi da je korisnik program zakonito pribavio. Potrebno je utvrditi i šta mu je ugovorom, odnosno licencom, bilo dozvoljeno da sa tim programom radi.
Šta se dešava sa softverom nakon prestanka poslovne saradnje?
Posebno pitanje može nastati kada programer ili softverska kompanija razvije aplikaciju za klijenta, a poslovna saradnja kasnije prestane.
Tada se mogu otvoriti pitanja:
- ko ima pravo da nastavi da koristi softver;
- da li naručilac ima pravo da angažuje drugog programera za njegovo održavanje i razvoj;
- da li ima pravo da menja izvorni kod;
- da li ima pravo da softver ustupi trećem licu;
- da li postoje ograničenja ugovorena licencom ili drugim ugovorom;
- ko ima pravo na tehničku i korisničku dokumentaciju.
Odgovori na ova pitanja zavise od konkretnog ugovora i obima prava koja su preneta ili ustupljena.
Zbog toga je kod razvoja softvera od početka potrebno jasno urediti autorska prava, licencu, pravo izmene i daljeg razvoja programa, pristup izvornom kodu i dokumentaciji.
Šta kaže sudska praksa o autorstvu softvera?
Posebno je zanimljiva odluka Vrhovnog suda Rev 24586/2023 od 17. juna 2026. godine, koja se bavi pitanjem autorstva nad softverskim aplikacijama i značajem doprinosa različitih učesnika u njihovom razvoju.
Ovakvi sporovi pokazuju da pitanje „ko je napravio softver“ nije uvek isto što i pitanje ko je autor računarskog programa u smislu autorskog prava.
Kod procene autorstva potrebno je utvrditi ko je svojim stvaralačkim radom doprineo nastanku konkretnog dela, a ne samo ko je davao zahteve, testirao program, koristio ga ili finansirao njegov razvoj.
Upravo zbog toga pitanja autorstva i koautorstva kod softvera mogu zahtevati detaljnu analizu načina na koji je program nastao i doprinosa svih učesnika.
Zaključak
Kod računarskih programa često se koriste izrazi poput „vlasnik softvera“, „programer“, „naručilac“ ili „korisnik“.
Međutim, sa stanovišta autorskog prava, važno je napraviti razliku između tih pojmova.
Programer može biti autor, a naručilac može biti nosilac prava iskorišćavanja programa.
Više programera može biti koautorski tim, ali samo ako su program stvorili zajedničkim stvaralačkim radom.
Korisnik softvera može imati pravo da koristi program, ali u obimu koji proizlazi iz zakona i ugovora, odnosno licence.
Zato se kod razvoja ili korišćenja softvera ne bi trebalo zadovoljiti samo pitanjem „ko je vlasnik programa?“
Mnogo važnije je utvrditi ko je autor, ko je nosilac imovinskih prava, koja su prava preneta ili ustupljena i šta korisnik zaista sme da radi sa softverom.
Oblast prava o kojoj sam pisao u ovom tekstu regulisana je odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima. Tekst zakona možete pogledati na sledećem linku: https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2009/104/30/reg
Odluke Vrhovnog suda koje se spominju u tekstu:
https://www.vrh.sud.rs/sr-lat/rev-55112019-autorsko-pravo-3971-3972
https://www.vrh.sud.rs/sr/%D1%80%D0%B5%D0%B2-245862023-391-3972
Photo by Anastassia Anufrieva on Unsplash
