Odgovornost zaposlenog za štetu prouzrokovanu poslodavcu

Pitanje odgovornosti zaposlenog za štetu koju prouzrokuje poslodavcu jedno je od važnijih, ali i često pogrešno tumačenih pitanja radnog prava. Ova materija uređena je članom 163 Zakona o radu, koji postavlja jasne uslove pod kojima zaposleni može biti obavezan da nadoknadi štetu.

1. Zakonski osnov odgovornosti zaposlenog

Prema članu 163 Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu.

Ako je štetu prouzrokovalo više zaposlenih, svaki zaposleni odgovara za deo štete koji je lično prouzrokovao. Ukoliko se ne može utvrditi pojedinačni doprinos nastanku štete, smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i štetu naknađuju u jednakim delovima. Međutim, ukoliko je šteta prouzrokovana krivičnim delom sa umišljajem, zaposleni za štetu odgovaraju solidarno.

2. Postupak utvrđivanja štete kod poslodavca

Zakon o radu izričito ne propisuje kako tačno treba da izgleda postupak utvrđivanja štete, iz same zakonske odredbe proizlazi da je poslodavac dužan da uspostavi jasan, transparentan i pravičan postupak.

U praksi se to najčešće čini donošenjem opšteg akta, kojim se uređuju:

• postupak za utvrđivanje štete,
• način rada komisije ili drugog nadležnog tela,
• pravila odlučivanja,
• prava zaposlenog da se izjasni o navodima i dokazima.

Iako Zakon alternativno pominje ugovor o radu i opšti akt, zbog obimnosti i složenosti ove materije ona se gotovo uvek uređuje opštim aktom, dok se ugovor o radu samo poziva na njegove odredbe.

3. Subjektivna odgovornost zaposlenog

Odgovornost zaposlenog za štetu ima karakter subjektivne odgovornosti, što znači da se ne može pretpostaviti, već mora biti dokazana.

U postupku kod poslodavca neophodno je:

• utvrditi osnov odgovornosti zaposlenog, odnosno za svakog zaposlenog pojedinačno ukoliko je štetu pričinilo više lica,
• razjasniti sve okolnosti pod kojima je šteta nastala,
• ispitati postojanje krivice (namera ili krajnja nepažnja),
• utvrditi uzročno-posledičnu vezu između ponašanja zaposlenog i nastale štete,
• razmotriti eventualne razloge za isključenje odgovornosti.

4. Odluka poslodavca o naknadi štete

Nakon što se u sprovedenom postupku utvrde osnov i uslovi odgovornosti zaposlenog, poslodavac može pristupiti utvrđivanju visine štete, a potom i donošenju odluke o naknadi štete, koja se dostavlja zaposlenom.

Odluka poslodavca mora biti obrazložena i da sadrži naročito: iznos štete koju je zaposleni dužan da naknadi, rok za isplatu, kao i razloge na kojima se zasniva utvrđena odgovornost zaposlenog.

Važno je naglasiti da samo postojanje štete, kao i uopšteno ukazivanje na ponašanje zaposlenog, ne može predstavljati dovoljan osnov za utvrđivanje njegove obaveze naknade štete, bez prethodno sprovedenog postupka i utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti.

Ukoliko zaposleni, nakon sprovedenog postupka kod poslodavca i donete odluke o naknadi štete, ne postupi po zahtevu poslodavca za njenu naknadu, o obavezi i visini naknade štete odlučuje nadležni sud, čime je zaposlenom obezbeđena puna sudska zaštita, a poslodavcu mogućnost da svoje potraživanje ostvari u sudskom postupku.

Drugim rečima, isplata štete utvrđene odlukom o naknadi štete, koju je poslodavac doneo nakon sprovedenog postupka, zavisi od volje zaposlenog, te ukoliko poslodavac protiv zaposlenog ne pokrene sudski postupak radi naknade utvrđene štete, nema pravo da se jednostrano ili samoinicijativno naplati.

5. Šteta prouzrokovana trećem licu

Poslodavac u odnosu na treće lice odgovara po osnovu pretpostavljene krivice, što znači da odgovara za sve oblike krivice svojih zaposlenih, uključujući nameru, krajnju nepažnju i običnu nepažnju. Međutim, iako je poslodavac dužan da trećem licu naknadi štetu koju je zaposleni prouzrokovao na radu ili u vezi sa radom, regresni zahtev prema zaposlenom osnovan je isključivo ako je zaposleni štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje. U tom smislu, zaposleni kao štetnik ima regresnu odgovornost prema poslodavcu koji je za njega isplatio naknadu štete trećem licu.

Oštećeno treće lice ima pravo da naknadu štete zahteva direktno od poslodavca, ali i neposredno od zaposlenog ukoliko je šteta prouzrokovana namerno, pri čemu zaposleni može biti tužen samostalno ili zajedno sa poslodavcem, u procesnoj zajednici običnih pasivnih suparničara koji za štetu odgovaraju solidarno.

Pod trećim licima, u smislu navedenih pravila o odgovornosti, podrazumevaju se ne samo lica van radnog odnosa kod poslodavca, već i drugi zaposleni kod istog poslodavca.

Zaključak

Odgovornost zaposlenog za štetu predstavlja ozbiljno pravno pitanje koje zahteva pažljivo i zakonito postupanje poslodavca. Svako odstupanje od propisanog postupka, kao i svako paušalno ili arbitrarno utvrđivanje odgovornosti, može dovesti do sudskog spora i poništavanja donetih odluka.

Zbog toga je pravilno normiranje ove oblasti opštim aktima, kao i dosledna primena zakonskih standarda, od ključnog značaja kako za zaštitu interesa poslodavca, tako i za pravnu sigurnost zaposlenih.

Photo by Ümit Yıldırım on Unsplash